Слог је говорна јединица која се остварује једним изговорним захватом. У српском језику носиоци слога могу бити вокали (самогласници) а, е, и, о, у и сонанти р, л, н. У српском језику важи правило да граница слога увек долази после самогласника, односно вокала. Слогови у српском језику могу бити отворени (ако се завршавају на самогласник) и затоворени (ако се завршавају на сугласник).
Примери за отворене слогове су:
та-та
по-ља-на
до-би-ти
Примери за затворене слогове су:
ав-ли-ја
трам-вај
јад-ник
Сонант Р као носилац слога
а) када је Р на почетку речи: р-ва-ти, р-за-ти, р-ђа-ти
б) у једносложним речима: црн, трн, брз, крв
в) у вишесложним речима: др-во, др-жа-ти, кр-ст-ти
Сонант Л као носилац слога
Најчешће се јавља у речима страног порекла.
би-ци-кл, мо-но-кл, Вл-та-ва
Сонант Н као носилац слога
И-дн, И-бн
Сугласничке групе (правила поделе речи на слогове када су носиоци слога сугласници)
1) граница слога је између два сугласника уколико су они сонанти
ор-ла, слом-љен, трам-вај
2) граница слога је између два сугласника ако је први праскави, а други није в, р, л, љ, ј
лоп-та, леп-тир, јад-ник
3) граница слога је испред сугласника ако је први струјни или сливени
ла-ста, во-ћка, ма-чка
4) граница слога је испред сугласника ако је други сугласник в, р, л, љ, ј
му-дро, је-два, то-пљен, све-тлост
Граница слога може бити:
1) фонетска (настаје услед фонетских особина гласа): о-ду-зе-ти, ра-зљу-ти-ти
2) психолошка или семантичка (када осећамо да је нешто префикс): од-у-зе-ти, раз-љу-ти-ти
У српском језику предност се даје психолошкој, односно семантичкој граници слога.
Српски језик 